Ljiljana Zikic Karađorđevic
Dobrovoljac VJ 1999. Ulepsavala je stroj herojske 125.mtbr i majka šestoro dece.
Srbska heroina, dala zivot za Srbiju!
Da li ste znali da je ova naša heroina bila MIS SRBIJE 1978.?
“Branicu Srbiju i kad budem mrtva!”
Ljiljana Žikić Karađorđević bila je u civilstvu inženjer organizacionih nauka, poginula je kao dobrovoljac Vojske SR Jugoslavije u toku NATO agresije na SRJ, 1999. godine. Poginula je prilikom obavljanja borbenog zadatka 1. aprila 1999. u rejonu sela Ljubenić, opština Peć, na Metohiji.
“I kad umrem, ja ću nogom opet stati,
da stojim k’o hrabra i visoka stena,
pogled će večno granicu da prati,
ni grob mi neće reći da me nema.”
Bila je veliki patriota. Čuvam njen dnevnik, u kom piše da će doći do bombardovanja nekoliko meseci pre tog marta 1999. godine. Čini mi se kao da nije mogla da izdrži kad je sve počelo i zato je morala da ode na Kosovo. I ta odluka o prijavljivanju u vojsku zapisana je u dnevniku. Prema tim njenim ispisanim redovima shvatila sam da je zamišljala da će otići u rat, odbraniti zemlju i vratiti se kući. Zato nam na rastanku nije ni rekla gde ide. Bili smo suviše mali da bismo tada shvatili šta znače patriotizam, požrtvovanje, rat. Dok je bila na Kosovu, nije smela da nam se javlja. Nije se čula ni sa bratom, nismo znali ništa o njoj – rekla je njena ćerka.
Nama su rekli da je mama umrla tek mesec dana posle ubistva. Nisam znala kako da se osećam, sve dok me nisu odveli na njen grob. Kada sam videla njenu sliku na nadgrobnoj ploči, shvatila sam da je zaista ubijena i da je više nikad neću videti. Tada su suze krenule iz mene i nisam mogla da se smirim. Svakakve glasine su dolazile do nas, ali imam obdukcinone nalaze sa VMA u kojima piše da je pogođena četiri puta iz snajpera i da je bila u vojnom odelu. Lako je pričati o nekome ko nije živ i ko ne može da se odbrani, ali ja znam da je moja mama bila heroj – priča Ljiljanina naslednica.
Dok se žene bore za prava protiv vitezova svojih ona je stigla da bude i akademika i Majka i Srbkinja i patriota i Mis i čuvar Kosova i Metohije i sve ono što niko od nas ne sme zaboraviti da jesmo.
Neka nas večno seća na to!
Braniću Srbiju i kad budem mrtva
I kad umrem ja ću nogom opet stati
da stojim k’o hrabra i visoka stena
pogled će večno granicu da prati
ni grob mi neće reći da me nema.
Izniknuću svuda gde se miče cveće
gde vazduha ima i gde nema, tamo
za sve ću biti i za šta se ne zna
i za ono kol`ko možemo da znamo.
Stražar ću biti surovi i strašni
tuđin i lopov da stalno plaši
jer Srbin ne može da se zove robom
Srbija tu su svi vekovi naši.
Čuvaću granicu srpske zemlje moje
oprost za grumen neću dati nikom.
Moje će ruke hleb svakom da nude,
al` Srbiju nikad, to je sve što imam!
Ni ognjišta, groblja, ni dedove moje,
zbog njih će pogača i otrov da bude.
I kad umrem ja ću nogom opet stati
da stojim k`o hrabra i visoka stena
pogled će večno granicu da prati,
ni grob mi neće reći da me nema!
Ljiljana Žikić Karađorđević
