“Podeliću s vama jednu scenu iz Krajine. Granate i mitraljezi na sve strane. Od naše kuće do komšijinog podruma nekih 100metara. Majka( 37), baba (85), dva brata i ja ( 12-8-5 ). Jedno po jedno mora da pretrčava jer ako padne granata ubiće jedno od nas a ne sve.
Svi ležimo u kući na podu majka preko mene. Ta snage srpske majke koja mora da odluči ko trči prvi ko drugi ko treći…ona je uvek išla poslednja iza mene jer sam najsporiji jer kako kaže ako pukne nešto da može da se baci preko mene.
Pričala nam je za scenu kada je moj srednji brat trčao pala je granata i on je pao ali od udara. Otrčala je do njega donela ga u kuću. Mislila je da je pogođen. E taj bol i strah u trenutku ne želim da osetim nikada. Njegovo drugo trčanje za život je prošlo uspešno.
On nije više sa nama. Kao ni baba. Kao ni tata. Ali nas troje ostajemo da ih se večno sećamo, da ih nosimo u srcu baš kao i Krajinu i naš jedini zajednički porodični dom. Živela Krajina, Krajišnici i naša Srbija.”
Priča u kojoj jedno dete i dalje voli, ne zaboravlja ,ali živi i veliča ljubav. Priča o tome čime su nas naše Majke zadojile i na čemu smo odrastali voleći svoj metar neba i nakon svih nedaća.
Hvala ti, tvojoj porodici kao i večna slava i hvala svim nastradalim žrtvama gnusnih zločina počinjenih nad srpskim stanovništvom.
