Dok su pilot NATO alijanse uzimali živote našoj deci on ih je čuvao i branio svojim životom!
Na jučerašnji dan, 26. februara 1965. godine,u Prištini, rodio se junak novog doba, major Zoran Radosavljević. Kada je NATO pakt počeo 24. marta 1999. godine agresiju i bombardovanje Srbije, zajedno sa svojim kolegama je branio Otadžbinu. Herojski je poginuo 26. marta 1999. godine.
26. marta 1999, samo dva dana nakon početka bombardovanja, pukovnik Slobodan Perić i njegov kolega Zoran Radosavljević dobili su naredbu o poletanju i suprotstavljanju NATO avijaciji.
– “Odem s pokojnim Zoranom Radosavljevićem kući da se odmorimo. Došli su i moji roditelji, rođaci i komšije. Svi su hteli da znaju šta se dešava, koliko će da potraje. Meni pukne film i krenem nazad u jedinicu. Na vratima mi se Luka, koji je imao dve godine, obesi o nogu i kaže: „Tata, nemoj da ideš.“ Teško mi je, ali šta ću, moram. Odem do Radosavljevića, zvonim na interfon, kad njegova majka Rada i tadašnja devojka izlaze na prozor. Rada mi dobacuje: „Buco, pazi mi na Zorana“, i mi odlazimo. Tog dana 26. marta poleteli smo nas dvojica. Posle silnih manevara u vazduhu i izbegavanja NATO raketa pogođeni smo obojica. Kada sam video da avionu nema spasa, za tren mi je kroz glavu prošlo „tata, nemoj da ideš“, povukao sam ručicu i katapultirao se. Iskočio sam sa sedam-osam hiljada metara. A kad se sedište okrenulo naopačke, ugledao sam rupu ispred sebe od 5.000 metara i jedino što sam poželeo je da se padobran otvori. Taj strah nisam nikad osetio” rekao je o tom događaju pukovnik Perić
On je poleteo da spasi i sačuva živote dece, a njegovo telo je sahranjeno zahvaljujući dva dečaka koji su pobegli sa telom u ćebetu ispred američkih vojnika
26. marta 1999. godine Zoran se dobrovoljno javio da ode na borbeni zadatak.
Njegov avion MIG -29. prema zvaničnoj verziji, oboren je u širem rejonu Loznice ali su olupina i telo pronađeni odmah uveče od 16 i 17 godina starih dečaka nedaleko od mesta Teočak kod Bijeljine u rejonu Majevice, na teritoriji Republike Srpske.
Zahvaljući tim dečacima od 16 i 17 godina, Zoran je sahranjen.
Sa njim je te večeri oboren i major Slobodan Perić koji se spasio iskakanjem.
Trup aviona bio je na livadi, kljun na jednoj planini, a njegovo telo sa sedištem na drugoj. Srpski dečaci su uzeli merdevine i ćebe od jedne bake. Umotali ga i predali vojsci Republike Srpske. Vojnici su ga peške preko njiva preneli u bolnicu u Loznici.
– Ubrzo su došli američki vojnici i maltretirali meštane da kažu gde je pilot – pričala je kasnije Zoranova majka.
Dan pre pogibije majka pilota srbskog Zorana Radosavljevića odnela mu je, kaže, poslednji ručak u njegov stan na Novom Beogradu, gde je živeo sa devojkom, i molila ga da ne leti. On joj je tada rekao:
– “Mama, moram. Šta je čovek ako izgubi svoju domovinu? Mi piloti moramo da preuzmemo prvi udar na sebe i tako spasemo bar neko dete u ovoj zemlji.“
Zoran je sahranjen tri dana kasnije na groblju u Beogradu. Zoranova majka, koja svakog dana obilazi sinovljev grob na beogradskom groblju Lešće.
Heroji nikada ne umiru!
Večno zahvalna deca Srbije!
