Beograd nije sav u Beogradu. Mnogo veći deo Beograda je u čežnji za Beogradom, koja ga čini lepšim nego što u stvari jeste. Beograd je u beogradskim kafanama po svetu, u kojima se okupljaju „naši“… „Skadarlija“ u Ričvudu (Njujork). „Balkan“ u Sidneju. „Četiri breze“ u Briselu. „Dara“ u Parizu. „La ćosa“ u Karakasu. „Beograd“ u Minhenu. „King Petar“ u Vašingtonu… Beograd je u trešnji na dnu koktela „Menheten“, koju upravo siše jedna srećno udata osamljena Beograđanaka, što u rimskom „Kafe Greko“ rezimira svoj život – da li je sve to zaista vredelo toliko truda: bi li bolje živela da se udala za svog Mikija i ostala na Voždovcu? Beograd je bio i u briselskom restoranu „Stara Srbija“ pored Grand placa, kada nas je vlsnica Dobrila, nekadašnja „crna dama srpske poezije“ pitala šta je sa pesnikom Brankom Miljkovićem, a mi joj ispričali kako se pretvorio u spomenik na Kalemgdanu! Zapanjila se! Kako spomenik, kada je ona tom spomeniku štopala čarape i kuvala pasulj kada je bio potpuno nepoznat? Beograd je i u Hamiltonu (Kanada), gde nas jedan ostareli konjički oficir kraljevske vojske pita, duva li još košava tri, sedam ili dvadeset i jedan dan, a košave već dugo ni za lek… Dojadilo joj, izgleda, to što nije uspela da nas oduva sa ovog brega, pa sad cvili i zavija tamo negde u ruskim stepama.
Beograd je u kućama onih što su bili prinuđeni da ga napuste, ponevši sa sobom po neki njegov delić, ispresovani kalemegdanski cvet u herbarijumu, neku knjigu, recept za musaku od plavih patlidžana, nadimke iščezlih lepotica i lepotana, fotografiju maturanata Treće muške gimnazije (školska godina 1956-57), mazni beogradski akcenat, koji nije uspeo da pokvari čak ni engleski. Ni stara Knez-Mihailova, oljuštenih fasada i propalih trotoara sa lokvama, nije više na Knez-Mihailovoj! Ona je na stopalima ostarelih šetača, koji ni na jednom svetskom bulevaru nisu mogli da uhvate korak nekadašnje „štrafete“.
Beograd je na fotografijama pokojnih majki, očeva, baka i dedova, koji u životu nisu putovali dalje od Zemuna, a sada sa slika blago posmatraju njujoršku dnevnu sobu po kojoj se razmileo svet koji čavrlja na sedam jezika. Beograd je tamo gde zakiselimo samo jednu glavicu kupusa u lavabou i od nje savijemo sarme, da se pohvalimo Australijancima ili Argentincima, našom hranom. Beograd je u načinu na koji Beograđani primaju goste po svetu; Beograd je na ikonama Svetog Nikole i Svetog Jovana, najčešćim beogradskim slavama – ikonama koje su putovale do Kanade i Novog Zelanda; Beograd je… Beograd nije u Beogradu. Beograd je u svim onim Beograđanima, koji još uvek ne mogu ili ne smeju da se vrate. Ali, ni ja više nisam ovde, već negde drugde, odakle očajnički pokušavam da se vratim samom sebi… Beograd nije u Beogradu, jer Beograd, u stvari, i nije grad – on je metafora, način života, ugao gledanja na stvari.
Beograd je u ideji koja oplođava svet gde god da se prenese njegov duh. On je u nekom vicu, u slučajnom gestu, u urođenoj ležernosti sa kojom se primaju pobede i porazi, tamo gde je jedinica za merenje stila – šarm. Beograd je u Pragu na Vaclavskim namjestima, gde se Česi bune protiv gluposti, nasilja i laži, čestrdeset godina posle Beograda. Duh Beograda se rasuo po Varšavi, Budimpešti i Sofiji, kao daleki eho onoga što je Beograd izveo još četrdeset i osme. Beograd je u imenima malih Švajcaraca, Francuza i Šveđana, Nemaca i Amerikanaca, čije su majke Beograđanke. Beograd je u kažiprstu kad okrećemo 011. Beograd je u izrazu „bez veze“, ma na kom se kontinentu izgovorio. Beograd je rasut na sve četiri strane sveta. Čeznem da jednog dana svi ovi Beogradi budu na okupu. Momo Kapor – Halo, Beograd.
Sledeća beogradska priča je o divnoj Bebi Lončar. Napišite u komentaru vaše impresije, sećanje ili imena onih koje treba da sačuvamo od zaborava.
Do nekih novih snova i priča o ljudima sa dušom pročitajte one koje smo već ispisali i sami budite najlepša priča našeg Beograda.
