Naš brat
Aleksandar Saša Pejanović, veliki rodoljub i Srbin, legendarni bokser, ubijen je na današnji dan 2011. godine.
Pejanović je uhapšen zbog nereda na demonstracijama protiv priznanja nezavisnosti tkzv. Kosova u oktobru 2008.
Nakon uličnih nereda, policija ga je brutalno tukla, o čemu je izveštavao i UNHCR.
Predao se sam policiji i pokrenuo proces protiv maltretiranja.
Govorio je i javno preko Jutjub snimka na kojem je jasno upozoravao javnost da mu je život ugrožen.
“Ugasili su svijetlo, udarali su me po svim vitalnim organima, vremenski dugo, probali su da mi unište život, odbijali su mi bubrege… Udarali su me palicama, pendrecima, čizmama, a onda su me ostavili tako da dvadeset šest sati ležim na podu koji je bio prekriven mokraćom, izmetom i vlagom.
Tih dvadeset šest sati nisam spavao jer sam znao da ću preminuti ako zaspim. A onda su opet ušli, ugasili svijetlo, u jednu ruku baterijska lampa i jak snop svjetlosti, vidim i kako stavljaju fantomke, u drugu pendrek- nisu me uplašili zato što sam vjernik, kao što ih se ni sad ne bojim, čak su mi još više smješniji i odvratniji.
Oni su ponovo ušli, nisam se branio, uzeo sam ovu brojanicu i zauzeo stav, nakon više od pedeset špiceva i pendreka po glavi, opet sam izgubio svijest, teretim ih za pokušaj svirepog ubistva, teretim: Mila Đukanovića, Ranka Krivokapića i (Veselina) Veljovića.
Doživio sam tortutu koju ne bih doživio ni u jednu drugu zemlju, u Albaniju zbog Kosova, da sam napravio istu stvar, ne bih doživio, a hoću da napomenem da sam iz ugledne crnogorske porodice, iz koje su svi išli na svako ratište, prađed mi je poginuo na Skadar, nosioci smo Obilića medalje, i ja imam svako pravo da živim u ovu zemlju kao Srbin, i da negodujem protiv sramne odluke priznanja Kosova.
Srpski narod nije dio prljave istorije koja se sad piše.
Srećan sam zbog toga i Bogu zahvalan, što ja nisam dio njih, iako sam dobio batine i ovakvo mučenje, zahvalan sam Bogu, i ja i moja braća Srbi nikad nećemo bit dio njih!”
Bio si i ostao Vitez,
Neka ti je večna slava
