USKORO, PALATA NAUKE U CENTRU GRADA
Da su živi pravi zadužbinari zbog kojih smo do skoro uživali u jednom arhitektonski, istorijski i kulturno uređenom Beogradu
Danas taj Beograd posebno Stari Grad i Vračar napredni “zadužbinari” ruše.
Gospodin Kostić je upravo svoju poziciju u današnjem ekosistemu bratije uplatom 3,5 miliona evra naprednob partiji.
To Vam ipak Mister Zuker ne daje za pravo da sebe nazivate zadužbinarom.
Zadužbina Miodraga Kostica, srpskog biznismena na uglu Kralja Milana i Kneza Miloša, biće prvi centar za istraživanje i popularizaciju nauke u Srbiji kako mediji Srbije, novinari na nadnicu prenose.
Ništa to ne bi bilo strašno čak ni to što je Srbijs uz ovakve do pre par meseci bila bez šećera, mleka, brašna koliko to fa je ostala bez obraza i da ne ovaj veliki “biznismen” i još veći “zadužbinar” imao punu podršku akademskog biroa Ekentrotehničkog fakulteta. Gde su časni profesori da pitaju Šećera odaklr Vi gospodine Slatki u svetu nauke!?
Zgrada u centru Beograda pripadala je AIK banci koju je Kostić kupio 2014. god. Njena vrednost je 25 miliona evra što je jedno od najvećih izdvajanja u novijoj istoriji zaduzbinarstva.
Želja Miodraga Kostica je da Palata nauke pruži priliku novoj generaciji mladih naučnika da karijeru grade u svojoj zemlji.
Palata nauke biće mesto koje spaja radoznalost i strast za znanjem i slavi sposobnost ljudskog uma da stvara, otkrije i istraži.
Sada malo pitanja za gospodina Šećera
Da li znate čija je ovo zgrada, zadužbina i imovina? Čiji su preci to podigli i ostavili Srbiji, Beogradu?
Da li znate šta je zadužbinarstvo?
Evo malo istine o samom objektu u kojima se Gospodin Šećer uselio nazivajući sebe zadužbinarom, a zgradu Palatom. Gospodine Preskatki ovo nije Dedinje pa da imkvinu Srbije nazivate palatom i vilom.
Palata Jadransko-podunavske banke – Grčki panteon na beogradskim ulicama
Na samoj raskrsnici dve najprometnije ulice, Kralja Milana i Kneza Miloša, nalazi se zdanje koje već čitav vek privlači pažnju prolaznika svojom monumentalnošću i neobičnom fasadom na kojoj se prepliču grčka božanstva, delfini, školjke i sirene. Iako na prvi pogled možete pomisliti da je u pitanju neka vrsta istorijskog ili pomorskog muzeja, u pitanju je Palata Jadransko-podunavske banke sagrađena dvadesetih godina XX veka.
Nastanak Jadransko-podunavske banke
U vreme izgradnje palate, Jadransko-podunavska banka važila je za najveću banku na teritoriji Kraljevine Jugoslaviji. Nastala je 11. maja 1924. godine udruživanjem Jadranske banke nastale 1905. godine u Trstu, a od 1921. godine sa sedištem u Beogradu i Podunavskog trgovačkog akcionarskog društva, takođe iz Beograd. Predsednik banke prilikom osnivanja bio je uspešni bankar i privrednik Vladimir Matijević, koji će na ovom mestu biti do svoje smrti 1929. godine, dok je direktor bio Stevan Karamata. Obojica su bili u upravi Srpske banke, najveće novčane institucije Srba u Austrougarskoj i najvećeg akcionara novoosnovane banke, što je u potonjim godinama dovodilo u pitanje poslovanje Jadransko-podunavske banke, posebno u berzanskim poslovima.
Ipak, od samog osnivanja, Jadransko-podunavska banka nastupala je sa velikim sredstvima i imovinom, sa brojnim podružnicama u čitavoj Kraljevini, kao i ekspoziturama u Njujorku i Čileu. Bila je jedan od osnivača prvog Udruženja banaka iz Beograda, a njeno uspešno poslovanje nastavilo se sve do 1944. godine, da bi 1946. godine sa Izvoznom bankom, Beogradskom zadrugom i Beogradskom trgovačkom bankom bila objedinjena pod nazivom Jugoslovenska izvozna i kreditna banka.
Palata kao simbol moći i sigurnosti kapitala
Za izgradnju centralne filijale Jadransko-podunavske banke odabrana je centralna Beogradska ulica, Kralja Milana koja je u to vreme važila za dvorsku ulicu u kojoj su svoje rezidencije gradili uspešni beogradski industrijalci i moćne bankarske ustanove. I zasta, po projektu iz 1922. godine izrađenom u ateljeu Filipa Holcmana, a sa potpisom Avgusta Rajnfelsa, palata je bila zamišljena kao monumentalno zdanje podigunuto u slavu finansijske moći, ali i kao nesumnjiv znak klijentima da će njihova sredstva biti u dobrim i sigurnim rukama.
Zgrada se prostire na gotovo 1200 kvadratnih metara, na samom uglu ulica Kralja Milana i Kneza Miloša, tadašnjoj Ulici kralja Ferdinanda. Po svojoj strukturi ima suteren i prizemlje, zatim mezanin, tri sprata i potkrovlje. Dok su donji delovi zgrade bili namejeni za bankarske poslove i smeštaj sefova, kancelarija i šalter sale, spratovi su bili namenjeni za stanove bankarskih službenika i apartmane za klijente banke iz drugih gradova i inostranstva. U novinama iz tog vremena, nalazimo i oglase u kojima se nude u zakup stanovi u ovoj zgradi, kako za stanovanje, tako i za poslovni prostor. Da bi se razdvojile ove dve funkcije zgrade, pored glavnog ulaza koji vodi u šalter salu, predviđena su i dva bočna uaza u ulicama Kralja Milana i Kneza Miloša koji vode do viših spratova.
Izgradnja je završena 1924. godine, kada se u nju seli sedište banke.
Grčki panteon na fasadi Jadransko-podunavske banke
Društvo ovoj monumentalnoj zgradi pravi Palata Vračarske štedionice, novčane institucije koja je pre ujedinjenja banaka u Jadransko-podunavsku banku važila za najmoćniju beogradsku banku. Ovo elitno društvo zahtevalo je i elitnu fasadu.
Fasada je osmišljena u postakademističkom stilu, koji je u to vreme još bio dominantan stil u izgradnji poslovnih i zgrada od javnog značanja. Zbog svojih ukrasa i razrađene fasade, svrstava se u red retkih zdanja u Beogradu koja su krajem XIX i početkom XX veka čijem se spoljnom izgledu posvećivala značajna pažnja.
Bogato ukrašena fasada obiluje brojnim elementima iz antičke grčke mitologije i arhitekture od jonskih stubova koji nose najviše nivoe zgrade do predstava mitoloških bića u vidu skulptura i medaljona. I tu se posebno vodilo računa. Na vrhu zgrade nalaze se četiri para figura rimskih bogova – Posejdona i njegove žene Amfirite, Posejdona i Apolona, Afrodite i Hermesa, te Apolone i Tihe, boginje sreće i blagostanja. U narednom redu se nalaze prikazi Hermesa i drugih mitskih pratilaca bogova, istovremeno nudeći simbol sreće i blagostanja, kao i božanske zaštite putnika na trgovačkim putevima kojima su se obavljali poslovi Jadransko-podunavske banka.
Kamene predstave sa likom Apolona, Afrodite, Tihe, Apolona, a posebno Heremesa i Posjedona, prisutne su i na nižim nivoima zgrade, kako kroz skulpture celog tela, tako i kroz ukrasne u vidu glava božanstava ili mitskih personifikacija u vidu bika, delfina, riba, morskih konjica, nimfi, sirena, kao i njihovih pratilaca. Pored ovih antičkih simbola, nalaze se i niz medaljona sa prikazom raznih delatnosti – ratarstva, pomorstva, industrije, rudarstva, oblasti u kojima je poslovala banka.
Iako je arhiv banke stradao u narednim decenijama, zabeleženo je da je za izradu većine skulptura bio zadužen slovenački vajar Lojze Dolinar, dok je medaljone izgradio Toma Rosandić. Dolinar je bio u bliskom odnosu sa bankom, koja je i finansirala izgradnju njegovog ateljea u Ljubljani.
Unutrašnjost koja pleni
Lukuz i sveobuhvatni prikaz moći nije se završavao samo na fasadi. Glavni ulaz, postavljen na raskrsnici, vodi ka predvorju i kružnoj šalter sali. Dok je fasada rađena u klasičnom stilu, u unutrašnji je zastupljen tada moderni art deko u vidu bogatih ukrasa i stepeništa od kovanog gvožđa sa floralnim elementima, mermeru, raznobrojnim vitražima i brojnim umetničkim delima na zidovima.
Posebno se izdvaja centralna kružna šalter sala, koju natrkiva masivna staklena kupola uzdignuta na 12 stubova. Sama kupola izrađena je od virtraža, sa prstenovima koji predstavljaju Apolona kao simbol Sunca, plodnosti, lepote, umetnosti i bogatstva. Kupola je bila opremljena i posebnim sistemom vodenog rashlađivanja koji je bio u funkciji sve do devedesetih godina XX. veka. U samom centru sale nalazi se i fontana sa skulpturom Afrodite, delo Petra Palavičina.
Iako bi samo ukrasni detalji ove palate mogli da zasluže poseban tekst, potrebno je napomenuti da ni sala za sednice ove palate nimalo ne zaostaje za ostatkom zgrade. Ovalnog oblika, odiše bogatstvom od impresivnog drvenog mozaika na podu do zidova ukrašenim reljefima u drvetu i gipsu sa prikazima raznih događaja iz života grčkih bogova, ali i Indijanca koji drži lokomotivu.
Iako je Jadransko-podunavska banka prestala da postoji 1946. godine, njena tradicija nastavila se kroz Jugoslovensku izvoznu i kreditnu banku, te Jubanku. Danas se u ovoj palati nalazi sedište grčke Alpha banke koja je akvizicijom Jubanke postala vlasnik i ove monumentalne zgrade.
Ko je Kole Šećerko?
Da se ne zaboravi! Kako je počeo Miodrag Kostić -KOLE koji je bahato pred smrt tužio Vericu Barać! Sud u Beogradu odbacio je tužbu Kostića koji se tad i sad uzdigao iznad države po principu “NE MOŽE MI NIKO NIŠTA”!
Miodrag Kostić Kole
Do enormnog bogatstva Miodrag Kostić Kole je došao skidajući kožu sa leđa svojim radnicima. U Srbiji poseduje fabrike šećera, desetine hiljada hektara oranica, mesnu industriju, banku…Do svega ovoga došao je, ili besplatno ili za male pare, ili uzimajući bespovratne kredite, često se koristeći prevarama. Ipak, pošto je SNS-u poklonio 3,5 miliona evra, ne mora da se plaši nikakvih sankcija.
Prema podacima uglednog magazina Forbs, Miodrag Kostić Kole je najbogatiji čovek u Srbiji, sa kapitalom od oko 520 miliona evra. Tako nešto se i očekivalo od čoveka koji je svojevremeno na poklon dobio tri srpske šećerane i desetine miliona evra subvencionisanih kredita od republičkog Fonda za razvoj.
Rođen 1959. u porodici vozača i kuvarice, poreklom iz Nikšića, Kostić je u privatni posao uplovio odmah posle studija, kada je u rodnom Vrbasu repromaterijalom počeo da snabdeva fabriku šećera. U politiku se uključio kao veoma mlad: bio je član Komunističke omladine Jugoslavije, zatim Saveza komunista, a 1990. osniva Građansku stranku koja je bezuspešno učestvovala na lokalnim izborima u Novom Sadu. Dve godine kasnije ga Đorđe Pašić upoznaje sa Zoranom Đinđićem koji odmah prepoznaje Kostićev potencijal za poslovanje ispod žita.
Miodrag Kostić ubrzo posle tog razgovora postaje direktor Demokratske stranke, a novac zarađuje najviše švercom nafte, što je bio veoma atraktivan posao za vreme sankcija. Kako ovaj biznis nije mogao da se odvija mimo vlasti i mafije, to je jasno sa kim je Kostić zaista sarađivao dok je zvanično bio direktor opozicionog DS-a.
Već u to vreme Kostić je bio više nego bogat čovek, jer je od početka devedesetih imao kuću u Floridi.
Kada je DS posle petooktobarskog puča došao na vlast Kostić je zvanično napustio tu stranku, ali je i dalje ostao u više nego bliskim poslovnim odnosima sa stranačkom vrhuškom. Posle se približio DSS-u kada je ova partija bila na vlasti u Republici, a zatim je počeo saradnju i sa SNS-om.
Zahvaljujući takvom svom stavu Kostić je, između ostalog, stekao i sledeću imovinu: šećerane u Baču, Vrbasu, Pećincima i Kovačici; hotele Grand i Family, apartmane Konaci “Sunčani vrhovi” i restoran na Kopaoniku; oko 30.000 hektara oranica u Srbiji (u Ukrajini ima bar duplo više zemlje); preko preduzeća Maradic Holiday Resort vlasnik je jezera Šelevrenac na Fruškoj Gori, površine 65 hektara; poseduje oko 50 odsto kapitala u MK Fintel Wind firmi za proizvodnju zelene električne energije.
Dugo vremena je Kostić bio jedan od najvećih akcionara AIK banke, ali se krio iza kastodi računa. Tek pošto je guvernerka Narodne banke Jorgovanka Tabaković zatražila da se obelodane vlasnici ovih anonimnih računa, ispostavilo se da je jedna od Koletovih firmi, fabrika šećera Sunoko, posle grčkih investitora najveći pojedinačni vlasnik akcija banke. Do para za kupovinu ovih akcija Kostić je došao pomoću Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) koja mu je u to vreme odobrila dva kredita: jedan u visini od 80 miliona evra za unapređenje poljoprivredne proizvodnje, a drugi u visini od 10 miliona evra namenski za Sunoko. Uoči preuzimanja većinskog paketa akcija AIK Banke Kostić od EBRD-a dobija još 50 miliona evra kredita. Danas Kostić preko Sunoka poseduje nešto više od 50 odsto kapitala pomenute niške banke koja postaje temelj njegove moći.
Do većinskog paketa akcija je Kostić dospeo kupujući akcije od malih akcionara i to preko firmi koje se nisu zvanično vodile na njega. Akcije su kupovane po 700 dinara komad, a zatim prevarom (kada Kostić kao većinski akcionar na skupštini akcionara predloži i usvoji dokapitalizaciju, ali se tome usprotivi neka od njegovih firmi, i tako stekne zakonsko pravo da banka otkupi sopstvene akcije od nesaglasnog akcionara) samoj banci prodavane po 5.000 dinara za komad, pa zatim po niskoj ceni prodavane ili nekoj firmi iza koje je bio skriven Kostić, kako bi se novom prevarom sa navodnom nesaglasnošću još jednom izvukao novac iz banke, ili direktno Kostićevom Sunoku.
Direktor AIK banke je Vladimir Čupić, nekadašnji direktor Hipo-Alpe-Adrija Banke u Srbiji. Njegov stil rada je svima poznat: daje šakom i kapom kredite i kada klijent dospe u dužničko ropstvo pokupi mu svu imovinu. Tako je svojevremeno davao kredite preduzeću Hotel Balkan u Beogradu, a kada su rate višestruko prevazišle prihode dužnik je odlučio da hotel prenese na banku.
U ugovoru od 1. avgusta 2011. stoji da AIK banka na ime neizmerenog duga od nešto preko deset miliona evra preuzima ceo hotel, izuzev lokala koji se u njemu nalaze i šestog sprata koji je bio u fazi legalizacije. Ukupno je tako 2.884 kvadratnih metara promenilo vlasnika. Ovih dan gle čuda upravo je počeo sa radom Hotel Balkan koji je decenijama bjo zatvoren iako u srcu Beograda.
Posle toga Upravni odbor dozvoljava iznajmljivanje tog prostora po ceni od 27.000 evra mesečno, ali ga Čupić iznajmljuje bivšem vlasniku za 120.000 evra mesečno. Posle se kirija spušta na 100.000 evra, a kada kirajdžija nije bio u stanju da plaća, AIK banka objavljuje oglas da traži novog zakupca. Ovog puta, međutim, nude se i lokali, koje banka ne poseduje. Ceo oglas je sastavljen tako da Kostićevo preduzeće bude izabrano! Problem je nastao kada je reagovao vlasnik preostalog prostora i kada je “kralj šećera” konačno shvatio da su ga njegovi direktori prevarili, pa je zamalo došlo do fizičkog obračuna između vlasnika i direktora banke.
Na ovaj način, davanjem kredita, pa naglim zavrtanjem slavine i puštanjem menica kako bi se blokadom računa sprečilo dalje poslovanje dužnika, AIK banka je već preuzela hotel Ekscelzior u ulici Kneza Miloša u Beogradu, a pitanje dana je kada će tako da završi i hotel Moskva na Terazijama. Kostić je, očigledno, odlučio da upotpuni svoje ugostiteljsko carstvo tako što će rizik poslovanja da deli sa ostalim akcionarima AIK banke, dok će profit biti samo njegov. Čupić ima odličnog iskustva u tome, jer je svojevremo na taj način uništio ugostiteljsko preduzeće Tri Grozda u Beogradu i nekadašnju Ineksovu Gradsku kafanu na Trgu Republike.
AIK banku danas vodi potpuno novo rukovodstvo, nekadašnji funkcioneri iz Niša koji su ovu banku uzdigli potpuno su marginalizovani, jer poslove vodi Čupićeva beogradska ekipa. Značajan član ove grupe je Vesna Perić, bivši sudija Trgovinskog suda u Beogradu, koja je u AIK primljena samo zato da bi za potrebe banke mogla da vrši pritisak na svoje nekadašnje kolege.
Pri davanju kredita Čupić, Kostić i njihovi ljudi obavezno za sebe uzimaju oko deset odsto provizije. Tako je beogradska Beohemija za kredit od 10 miliona evra platila milion evra provizije.
Onome ko ne želi da se “dogovori” sa Kostićem, i odrekne se svoje imovine, ili ko na bilo koji drugi način pruža otpor, “kralj šećera” otvoreno preti rečima: “Imam ja posebne metode!”
Kostić je svestan da je u ovom trenutku nedodirljiv, jer je SNS-u na njegovu urgenciju AIK banka nedavno dala “kredit” od 3,5 miliona evra.
Taj zajam niti se vraća, niti neko uopšte i pomišlja da traži pare nazad , ali zato se zauzvrat dobija bezrezervna politička, policijska i pravosudna zaštita za mafijaško delovanje. Zbog toga AIK banka može i bez sankcija, protivno zakonu, da izbegne plaćanje obaveznog depozita pri vođenju sudskih sporova.
I sam Kostić je od države dobijao kredite koje nije morao da vrati. Tako je svojevremeno od Fonda za razvoj dobio 320 miliona dinara (u to vreme četiri miliona evra), pare nikada nije vratio, a odmah po dobijanju “zajma” kupio je novu jahtu.
Carnex d.o.o. iz Vrbasa je najpoznatija industrija mesa u Srbiji. Vlasnici ovog privrednog društva su: MK Group iz Beograda (7,83 odsto), Ashmore Carnex Limited sa Kajmanskih ostrva (40,86 odsto) i Carnex Holdings d.o.o. iz Vrbasa (51,31 odsto).
Carnex je 2011. godine zapošljavao 1.761 radnika i ostvario dobitak od 128,8 miliona dinara uz promet od preko 5,5 milijardi dinara. Dve godine kasnije, pod upravom MK Grupe, ovo preduzeće ima čist godišnji prihod od 619,15 miliona dinara uz promet od 6,27 milijardi dinara, ali samo 1.112 zaposlenih.
Krajem maja ove godine, direktori Carnex-a (Jaroslav Stupavski, Tanja Anđelić i Saša Janjić) otpustili su još 72 radnika, i to bez ispunjenja socijalnog programa. O svojoj nameri su samo reda radi obavestili sindikat i to samo u slučaju dva radnika – ostalih 70 su prećutali. Filijala Nacionalne službe za zapošljavanje uopšte nije ni bila obaveštena. Čak i na zvaničnom sajtu Carnex-a još uvek je stajao podatak tih godina malverzacija ( 2016- te godine kako tu radi 2.000 radnika?!
Na mesto otpuštenih primaju se novi radnici, ali ovog puta sa ugovorom na određeno vreme, tako da nemaju pravo na naknadu za prevoz i topli obrok, ali ni na sindikalno udruživanje. Moderno roblje. Kostiću ni ovo nije dovoljno, već bukvalno teži tome da potpuno izgladni meštane Vrbasa i okoline, odakle i sam potiče. Organi lokalne samouprave protežiraju Carnex pri dodeli oranica u zakup.
Tako je juna 2013. Carnex podneo falsifikovanu dokumentaciju da navodnjava 1.000 hektara zemlje, iako je u stvarnosti navodnjavao tek 400 hektara, ne bi li tako ostvario pravo zakupa. Iako je prevara otkrivena, opštinska vlast u Vrbasu, kojoj je tada na čelu bio Željko Vidović iz koalicije ZEV (Za evropski Vrbas) okupljene oko DS-a, ostala je nema.
Spor oko oranica koje trebaju da se uzmu u zakup Carnex je okončao pretnjom opštinskim vlastima da će za svaki izgubljeni hektar otpustiti jednog radnika: 100 hektara manje, 100 nezaposlenih više…
Ni nejasnoća oko stvarnih vlasnika Wheat Corn Holding-a, pa samim tim i cele MK Grupe, nije bez razloga. Postoje ozbiljne indicije da se svojim kapitalom ovde pridružio i Rinat Ahmetov čiji je sin Damir oženio Kostićevu ćerku Dajanu.
Kontroverzni ukrajinski oligarh, nazvan i „Kralj čelika”, čije se bogatstvo procenjuje na preko 11 milijardi dolara, uvek podržava one koji su na vlasti, isto kao i Kostić. Dok je predsednik Ukrajine bio Viktor Janukovič, Ahmetov je bio na njegovoj strani, i obilato ga finansijski podržavao.
Kada je u Kijevu na vlast došla hunta na čelu sa Oleksandrom Turčinovim i Arsenijem Jacenjukom, Ahmetov je brzo promenio stranu. Prvo je izjavio kako je radnike u svojim rudnicima na istoku Ukrajine naoružao i naredio im da se suprotstave proruskim snagama. Zatim je 20. maja sa sedam lokomotiva umarširao u Mariopolj, snažno uporište proruskih boraca za slobodu. U tom gradu je njegov gigant Azovštal od koga finansijski zavisi preko 40.000 ljudi. Samo mali broj njih se okupio na zvuke sirena lokomotiva da čuje šta gazda ima da im kaže. Poruka je bila jasna: „Ubijajte ustanike, oni su krivi za genocid…”.
Posle ovog govora Ahmetov je zauvek otišaoiz Mariopolja, a pet dana kasnije ustanici su zauzeli njegovu palatu u Donjecku iz koje je „hrabri” oligarh pobegao glavom bez obzira pre dolaska narodne vojske.
Dok je podržavao Janukoviča Ahmetov je bio trn u oku Zapada, pa zato nije želeo da se eksponira kao vlasnik preduzeća u Amsterdamu koje kontroliše MK Grupu, a sada Kostiću nije u interesu da se sazna kako je on i finansijski u srodstvu sa osobom koja bi da zarati sa Rusijom. Carnex je veliki izvoznik u Rusiju, a pare su ovoj dvojici važnije od bilo koje ideologije.
A 1.
Kupio je sve za nula dinara
Nekadašnji direktor Agencije za privatizaciju Branko Pavlović tvrdio je krajem prošle godine kako je Miodrag Kostić najviše profitirao od nakaradnog zakona o privatizaciji donetog u vreme vladavine DOS-a. Pavlović je tada rekao:
“…Miodrag Kostić ništa od države nije kupio za pare. Sve za nulu. Na primer, veštak je posle bombardovanja zgradu CK na Novom Beogradu, danas poslovni centar Ušće, proglasio statički nestabilnom i za rušenje. Međutim, Kostić je izlicitirao, ali nije platio ni dinar od svojih para. Skinuo je aluminijumske prozore, liftove, oplate, ploče i oljuštio celu zgradu, utovario skinuto na kamione, prodao i platio prvu ratu, a posle toga preprodao objekat. Geneksove hotele je isto izlicitirao, i dozvolili su mu da uđe u upravljanje hotelima pre nego što je platio prvu ratu. Na početku sezone je počeo da upravlja hotelom, a na kraju sezone je, iz prihoda hotela platio prvu ratu.”!
