Muzej vanvremenskih vrednosti

Pas, devojčica i kućica. Kako je Elena preživela logor na kori hleba zahvaljujući psu

Živeli smo u malom mestu u Belorusiji.

Kada je rat počeo, Nemci su ubrzo stigli do nas, selo su spalili, a stanovnike potrpali u vagone i odvezli u logore. Nas su odvezli u logor u Letoniji. Bila sam mala, ali jasno se sećam gladi i straha.

Pred kraj rata Nemci su postajali sve okrutniji. Hrane uopšte nije bilo. Sve moje dečje misli bile su usmerene na to da nađem barem neki komadić, otpadak, bilo šta što liči na hranu.

Sluteći kraj, fašisti su se trudili da unište tragove. Svaki dan su jednu kolonu logoraša odvodili u pravcu odakle se niko nije vraćao.

Jednom sam se i ja sa svojom braćom našla u toj koloni. Nismo imali snage da se pokušamo spasiti. Idući u koloni usput sam videla kućicu za psa pred kojom je sedio veliki ovčar. Ispred njega — činija sa hranom za psa. Nisam izdržala i bacila sam se na nju. Zamišljam kako su se braća prestravila misleći da će me zver rastrgati. Meni je bilo svejedno. Ali ovčar se nije ni mrdnuo. Mirno je sedio i gledao kako nestaje njegov dnevni obrok. Za to vreme je kolona otišla i čuvari su me vratili u baraku. Tako sam sa 7 godina ostala sasvim sama. Sutradan su Nemci rešili da naprave eksperiment sa psom i da se zabavljaju neobičnim prizorom. Opet su me poveli u koloni, ali su mi dali kost za psa. Dala sam kost psu i opet pojela njenu hranu. Tri dana me nisu dirali, a onda su me opet poveli. Sve se ponovilo. Samo, kad sam pojela sve iz činije, ovčar me je zgrabio i unio u kućicu. Ne znam kako, ali bez ikakvog straha sam se privila uz njega. Tu sam i zaspala.

Sad ne znam ni koliko dugo sam spavala, ali kad sam se probudila, psa nije bilo. Samo je na podu ležao okrajak hleba. Odmah sam ga sakrila pod pazuh i četvoronoške izašla. Čuvara nije bilo. A onda se začuo krik: “Gledajte, dete!”. Bili su to crvenoarmejci koji su oslobodili logor.

Tako sam se našla među svojima. Nikad neću zaboraviti da sam preživela zahvaljujući psu koji je, za razliku od svojih vlasnika, imao ljudsko srce.

Elena Puzanova

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *