Svima draga glumica Srbije Radmila Rada Živković upokojila se u Beogradu
Čuvena “Gospođa ministarka ” je svoje glumačko umeće pokazala u filmovima i serijama uz koje je uživala cela Srbija poput “Balkanske perestrojke “, “Kamiondžija “, “Petrijinog venca “,ali i “Zone Zamfirove “i “Ulice lipa” u kojoj je ostvarila jednu od novijih uloga.
Dobitnica je prestižnog priznanja “Žanka Stokić.
Prekrasna u mladosti
Glumica Radmila Živković preminula je u 71. godini u Beogradu, potvrđeno je u Narodnom pozorištu.
Radmila Živković rođena je u Kruševcu, 14. januara 1953. godine bila je filmska, pozorišna i televizijska glumica.
Karijeru je počela krajem šezdesetih, da bi otad igrala u nekoliko desetina filmova. Najpoznatiji među njima su „Sabirni centar“, „Mrtav ’ladan“, „Još ovaj put“…
Poznata je i po ulogama Đilde u TV seriji „Srećni ljudi“, Jovanke LJutić u „Stižu dolari“, ali i po „Ulici lipa“, gde je igrala glavnu ulogu.
Živkovićeva je svakako bila najpoznatija kao tetka Doka u velikom bioskopskom hitu Zona Zamfirova. Dobila je nagrade “Milivoje Živanović” i “Žanka Stokić”.
Kao pozorišna glumica ostvarila je uloge na scenama Ateljea 212, Pozorišta na Terazijama, u Zvezdara teatru, a 20 godina je član Drame Narodnog pozorišta u Beogradu. Vlasnica je nagrade „Milivoje Živanović”, a najveći uspeh u karijeri zabeležila je 2005. godine, kada joj je uručena nagrada „Žanka Stokić”. Ovo prestižno priznanje dobila je za ulogu Živke Popović u predstavi Gospođa ministarka u režiji Jagoša Markovića, koju sa uspehom igra na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.
Februara 2023. dodeljen joj je Sretenjski orden drugog stepena.
O svom glumačkom putu u jednom od intervjua poznata glumica je rekla:
‒ Izgleda da je veliki put, ali kad pogledaš unazad čini ti se kao putić: ne možeš da veruješ da si toliko prešao i liči ti da je kratko trajalo. U šali kažem kako sam protivnik struje, foto-aparata i filmske trake, zato što možeš da se vidiš kakav si bio… I onda se smrzneš. Najveće smrzavanje doživela sam kada sam dobijala nagradu “Žanka Stokić”. Mira Stupica je govorila, ja sam stajala iza scene i posmatrala iskosa platno na kome su išli inserti iz mojih filmova i predstava. Gledaš svoj život koji ti tako “vuu, vuuu” ide, kao kad vozovi prolaze a ti stojiš na železničkoj stanici. A oni se ne zaustavljaju, samo šibaju napred. To je jedno nenormalno osećanje, tresla sam se cela dok sam posmatrala sebe i svoj život. Svaki od tih kadrova ostao mi je u apsolutnom sećanju: i gde smo snimali, i koliko je trajalo, i da li je bilo hladno. Naša profesija je neposredno povezana sa životom, mi i ne živimo izvan nje.
Izjavila je da je njena mera za meru ‒ normalnost.
‒ Čovek mora da bude normalan, da maksimalno u svojim godinama poznaje sebe, da ne troši sebe na površne stvari, da ne požuri, da se ne uplaši da ga neće biti. Ako polako prolaziš i stižeš do zrelih godina, ti moraš da nastojiš da budeš bolji čovek, da bolje sebe sagledavaš. Ne smeš da se uplašiš i da kažeš sebi: zastareo sam, za mene to ne važi, nisam više u modi, ne mogu da pratim šta se događa. To nije istina, jer čovek ako je suštastven sve prati, ali ne pristaje na sve, rekla je Radmila Živković.
‒ Bunt mora da bude u pojedincu, u popravljanju samog sebe. U glumačkoj profesiji postoje periodi kada po dve-tri godine ne radiš ništa. Tada se ne pada u očaj. To je period kada sami sebe izgrađujete, kada sami sa sobom ratujete i postavljate stvari na svoje mesto. Rešavate dilemu – šta je ono što me izgrađuje, odnosno šta je ono što me razgrađuje. Neću da patim što sam trenutno u nemogućnosti da izgrađujem sebe kroz profesiju, već izgrađujem sebe kroz ljudskost, ljudsko biće jer svi mi moramo da dovedemo sebe do najvišeg nivoa, do kojeg svako od nas pojedinačno može da stigne. Nećemo svi postati sveci, genijalci, ali moramo da idemo napred, govorila je Radmila Živković.
